Izložba
„VIZANTIJA“
Duška Angela Trifunovića
Od 7. do 27. marta 2020. godine
Rođen u Beogradu, Duško Angel Trifunović pripada generaciji beogradskih slikara, koji svoja prva slikarska iskustva stiče u ateljeima poznatih srpskih slikara (Lukić, Novak, Milosavljević). Profesionalno se bavi slikarstvom od 1980 god. Tematikom dominira urbani pejsaž, prikazan kroz futurističku prizmu, ali pod uticajem francuskog ekspresionizma i dugogodišnjeg boravka na Azurnoj obali u ateljeima Saint-Paul de Vence, ističu se njegove koloristične Marine, širokih poteza i mistične dubine.
Milo Dimitrijević
likovni kritičar
„Slika govori hiljadu reci!
U vreme dominacije elektronskog i digitronskog vladanja svetom, kada se mlade generacije postavljaju pred pitanjem svoje budućnosti, po ko zna koji put se i ta mladost sa pravom pita šta je očekuje i na šta treba da računa. Okruženi destrukcijom današnjice i neizvesnostima, i duh i stvaralaštvo – sa svim kulturama u zavisnosti su od razumnog razrešenja svih vitalnih problema.
Mladost ovog trenutka u svojim delima jasno ukazuje na raspoloženja i stanja bez obzira da li je reč o materijalnoj, moralnoj, etičkoj i egzistancijalnoj složenosti.
U delu mladog umetnika, Duška Trifunovića ukrštaju se sva opravdana pitanja kroz atmosferu dinamične i napete slike u sukobu sa strukturalizmom, prizorima neuhvatljive elektronske ere i večne zagonetke sopstvene sreće i radosti postojanja.
Teme u prisutnim delima su samo povod bilo da je ruralni objekat ill urbana površina prividni metež vidljivih elemenata, a likovna intonacija je ono subjektivno i kreativno što se da naslutiti. Prisustvo ljudskih figura ili usamljenih predmeta samo je potvrda da se nesto mnogo značajnije iskaže. Stanje i raspoloženje, a to znači volja za životom i trajanjem… i opravdanje što taj vidljivi svet koji nas okružuje može da pruži ne samo zloslutne neizvesnosti nego i odušku; a ako dođe radost ili to skupo veselje umetnost samo dobija.“
Dragoš Kalajić
likovni kritičar
„Za razliku od ruralne naive koja osvedočava poetiku odgovarajućeg sveta, u isčezavanju pod udarima „modernizacije“ – sintagma „urbana naiva“, u našoj upotrebi, označava raznovrsni skup figurativnih ispovedanja urbanog čoveka moderne civilizacije, od slikarstva carinika Rousseau-a do savremenih „novih grafita“ i „transavangardi“. Težište takvog stvaralaštva – koje ubedljivo demonstrira slikarstvo Duška Trifunovića počiva na ekstra-estetskim osnovama, na prevashodno ispovednoj funkciji umetnosti. Dakle, u pitanju je stvaralaštvo čije težnje nisu upućene učesću u „debatama“ moderne umetnosti već neposrednom, iskrenom i formalnom bezbrižnom, izražavanju doživljaja sveta uz pomoć pozajmice jezičkog nasleđa moderne umetnosti.
Slikarstvo Duška Trifunovića osvedočava da te pozajmice nisu učinjene nekom spekulativnom namerom već spontano. Drugim rečima, u pitanju je veoma zanimljivo svedočanstvo zaživljavanja jezika modeme umetnosti u svesti i životu modemog urbanog čoveka, kao sastavni i skoro organski deo njegove komunikativnosti. Neophodno je istaći jednu spektakularnu osobinu tog novog života modeme umetnosti koju pokazuje slikarstvo Duška Trifunovića: jezik moderne umetnosti je tim transferom odvojen od originalnih semantičkih ležišta poprimajući nova značenja. Preobražen u idome ili argo urbane komunikacije doživljaja ili osećanja sveta, jezik moderne umetnosti često nosi potpuno različite poruke od onih koje je nosio u svojim ishodištima. Primerice, Trifunović sa izvanrednom i veoma zanimljivom desinvolture preuzima iz nasleđa geometrijske apstrakcije formule obrazovanja apstraktnog prostora da bi ih primenio u konkretnim prostorima svog iskustva, da bi ih semantički preinačio u strukture kaleidoskopske vizije života novih „vavilonija“. Sa druge strane, u takvu građu Trifunović unosi izražajne postupke svojstvene „enformelu“ ali ne da bi izrazio ideju amorfnosti već da bi istakao taktilna svojstva arhitekture ili da bi izvajao ljudske figure.
Mogli bi zaključiti da slikarstvo Duška Trifunovića sadrži izvanredni dokumentarni značaj jer pokazuje široku razinu primene jezika moderne umetnosti za drugačije izražajne potrebe. Šta nam to poručuje ta i takva izražajnost Trifunovića? Kakva osećanja? Pred njegovim slikama stičemo utisak da je u pitanju jedan niz ispovesti melanholičnog osećanja sveta, jedah niz osećajnih zapitanosti pred smislom „vavilonskog“ mnoštva lica, prizora i događaja. Modemi svet, koji osmatra Trifunović, izvesno nije onaj stari, koji je nekada imao svoj centar, ka kom su svi putevi vodili. U pitanju je svet bez centra, jedan planetarni cocktail u kome se haotično mešaju i sudaraju svetlost prošlosti i senke savremenosti, znači „večnosti“ i rane prolaznosti. Često, na njegovim slikama, ljudska lica nam se ukazuju u obliku maski: simbol slutnje da je ovaj svet samo privid koji prikriva istinski smisao? Jasno: u pitanju je jedna drevna i mudra slutnja ali vrednost njenog novog ispovedanja nije u ideji već u dokazu rasprostranjenosti i istrajnosti što izvesno ohrabruje jer sve dok takva slutnja postoji čovek nije izgubljen.“
prof. Slobodan Raičević
istoričar umetnosti
„Susret sa slikama Duška Trifunovića iz Beograda doživeo sam kao dobru knjigu koja se moze čitati sa više strana. Tematski repertoar i dosta složena ikonografija odaje Trifunovića kao stvaraoca koji u sećanjima nalazi osnovu i najvažniji podsticaj za slikanje. Njegova osobena kompozicija prevashodno kolažnog tipa, zasnovana je na žudnji da se na ravnoj površini ostvari slikarsko-skulptorska sinteza – jedinstvo boje, oblika i forme. Trifunovićeve slike govore da su nastale pod uticajem paganskih mitova, istočnog pravoslavlja i likovnih trendova XX veka. Forma, čistota i sjaj kao da je preuzeta od velikih vizantijskih anonima koji su se osvedočili u tehnici kloaziranog emajla i iluminaciji starih, rukom pisanih knjiga. Istina, nije ostao bez odjeka ni uticaj savremene grafike, šta više, mnogi radovi Duška Trifunovića predstavljaju u izvesnom smislu pokušaj saobražavanja grafičkog izraza slikarskom shvatanju. Ipak, brojni folklorni motivi propušteni kroz nadrealističku prizmu predstavljaju najvažnije izvorište sa kojeg se napaja Trifunovićeva inspiracija.“