DANI DARIJE DUGINE
KONCERT ZA DARIJU
Nastupaju:
ELENA TSARENKO, mecosopran
FABIO ARMILIATO, tenor
HERARDO FLAVIO MUSILJO, flauta
FRANČESKO MUSILJO, klarinet
MANUELA INGLEZE, violončelo
IVANA ŽIGON, dramska umetnica
ANĐELO INGLEZE, kompozitor i pijanista
Subota, 07. decembar 2024. godine u 20 časova
Ulaz je slobodan uz obavezne rezervacije: info@guarnerius.rs ili 066/8028-368
U čast ćerke Aleksandra Dugina, srpska prestonica će biti domaćin internacionalne manifestacije, koja će okupiti istaknute mislioce, analitičare, političke aktiviste i muzičare iz Srbije i Evrope. U okviru ove manifestacije, u Ustanovi kulture Gvarnerijus, biće održan Koncert za Dariju, na kojem će nastupiti istaknuti ruski i srpski umetnici.
Enio Kaironi: O kantati
Kantata DAŠA, posvećena uspomeni na Dariju Duginu, koju je komponovao maestro Anđelo Ingleze između 2023. i 2024. godine, remek-delo je muzičke lepote i filozofske dubine. Vibrantna kompozicija nesumnjive vrednosti, ne samo muzičke, već i egzistencijalne. U ovom tekstu ne želimo rezimirati ili ponovo isticati ono što je maestro Ingleze već detaljno obrazložio u svom intervjuu-prefaciji partiture (na koji upućujemo radi pažljivog čitanja), već staviti akcenat na neke strogo muzikološke elemente koji slušaocu mogu pružiti dodatne tačke referencije i podsticaj za ličnu refleksiju. M. Ingleze, koristeći neke filozofske misli iz „Moje vizije sveta“ Darije Dugine, koje su umetnute između devet sekcija koje čine kantatu, uspeva da stvori pravi „Gesamtkunstwerk“ (celokupno umetničko delo). Vokalne tekstove kantate posebno je sastavila Ines Pedreti, lična prijateljica Darije, dok je prozne tekstove pripremila Anamarija Rosano. Polazeći od savršene forme – prologa koji se ciklično ogleda (a ne samo retrospektivno) u epilogu, koji sadrži još sedam muzičkih dela – delo uspeva da zadovolji ukuse obrazovane publike, bez odricanja od prijatne melodioznosti i svežine karakteristične za Italiju. U tom smislu, posebno priznanje treba odati veštoj upotrebi suptilnog kontrapunkta, čak i sa smanjenim instrumentalnim sastavom; kontrapunkt je transparentan, diskretan i dobrog ukusa, bez da ikad izgleda teško ili da nepotrebno opterećuje tok muzičkog izraza. Slično priznanje zaslužuje i spontanost pevanja, koje nikada nije ometano – već naprotiv, potpomognuto – upotrebom nepravilnih ritmova. Maestro Ingleze komponuje čitavu sekciju u 5/4, ne pribegavajući ritmičkim slabostima ili mehaničkim trikovima da opravda ovaj neobičan izbor, na radost nekonvencionalnog slušaoca: sve teče prirodno, zaokružujući pevani tekst. Ovaj zadatak možemo smatrati potvrdom jednog od najčvršćih ubeđenja genijalnog Gustava Holsta. Naučne citate, eksplicitne i ne (uključujući i „Znameni Pev“ iz Optina Pustinje i neke odajuće reminiscencije Čajkovskog), komponovao je harmonsku i melodijsku teksturu dela koje – iz strogo muzičke perspektive – ponavljanjem slušanja prestaje da predstavlja sakralni omaž i otkriva se u svoj svojoj veštini kao komad čiste, apsolutne muzike. Tako se, u percepciji autora, doživljavaju prozračnost i prirodnost melodijskih linija, pojava pentatonskih prolaza, prednost datih diatonskim lestvicama, ograničena upotreba nepotrebnih hromatizama i disonanci, kao i često korišćenje klavira sa zvučnom rezonancom i bogatom harmonijom. Iako je materijal na kome Inglese radi nesumnjivo ruskog porekla, mnoge harmonske nijanse podsećaju na najbolje radove Kloda Debisija i Šarla Koklena, svedočeći o studijama van zemlje koje je maestro proučavao. U tom smislu, upotreba modalne muzike (posebno u centralnom re-eolijskom modu), koja ima duboke korene u evroazijskoj muzičkoj tradiciji, predstavlja jedan od najsolidnijih povezujućih elemenata koji ovoj partituri daju ne samo evropski, već i međunarodni karakter. Karakter tekstova i ciljevi dela naveli su kompozitora da preferira umerene tempe, sa ograničenim razvojem agogike, koji je uravnotežen velikom dinamičkom raznolikošću, do te mere da čak i produktivni Albeniz izgleda kao bleda senka pred „pppppp“ koje zatvara osmu stanicu pod naslovom „Lice večnosti“. Izbor agogike još jednom svedoči o mističnom i sakralnom karakteru ovog rada; dajemo neke od korišćenih tempskih oznaka kao primere: asketično, umirujuće, umereno sa misterijom, sporo sanjalački-rubato, smireno i zadržavajuće. Hrabar izbor (pre svega simbolične vrednosti) instrumentalnog sastava koji prati vokalizaciju i tekstove dva pevača, na prvi pogled izaziva iskusnog slušaoca, svesnog unutrašnje teškoće da efikasno uskladi tako raznolike boje kao što su flauta, klarinet i violončelo uz klavir. Maestro Inglese pobeđuje i ovu borbu, zahvaljujući nesumnjivo dubokom znanju o ograničenjima i vrlinama svojih instrumenata, koje koristi prirodno, bez da ih preterano zahteva ili uključuje u ritmičko-melodičke kombinacije koje nisu neophodne. Nasuprot tome, u ovoj Kantati sve izgleda suštinski, sažeto i prilagođeno ljudskoj meri. Reč intimistički bi bila neprikladna i ograničena, s obzirom na opšti uticaj koji ovo delo u celini uspeva da podstakne u slušaocu. Spomenuli smo ljudski kvalitet kompozicije, karakteristika koja se kaleidoskopski odražava u svim njenim komponentama – u ostvarenju multipolarne umetničke vizije – i nalazi punu rezonanciju u filozofskim razmišljanjima pokojne Daše. Obe komponente, tekstualna i muzička, vibriraju u skladnoj simpatiji, ne pokazujući zavisnost muzike od teksta. Obe vode slušaoca na liminalni prag njegove više svesti, pokazujući mu ambis izopačenosti i zahtevajući izbor između čovečnosti i ništavila. Izbor koji je Darija, iako vrlo mlada, u potpunosti svesno napravila, a koji je u ovoj Kantati dodatno potvrđen na višem nivou, zbog svoje sposobnosti da kroz umetnost prevaziđe sve jezičke, kulturne i prostor-vremenske barijere. Kao zaključak, želimo istaći još jedan formalni element koji se odnosi na strukturu muzičkog izraza. Može se reći da ono što muzički daje osećaj jedinstva i kompletnosti Kantati leži u pažljivom harmonskom izboru između devet sekcija i ponovnoj upotrebi, osim već pomenutog „Znameni Peva“, originalne teme posvećene Dariji, bazirane na slovima njenog imena. Ovo se savršeno uklapa u viševekovnu tradiciju muzičkog omaža koji je stvorio brojna remek-dela u prošlosti. Nadamo se da će se čudo ponoviti i za ovu izvanrednu kompoziciju i da će, osim što će o njoj dugo govoriti, ona naći dostojno mesto pored drugih besmrtnih muzičkih remek-dela. Delo je koprodukovano uz umetničku i finansijsku podršku socijalne zadruge Arnia.